Legenda o Deda Mrazu je jedna od legendi koje uprkos vekovima preživljava do današnjih dana. Koliko je legenda o dedi sa veselim očima koji na sankama koje vuku irvasi živa govori u prilog da je njegovo selo Rovaniemi smešteno na severu Laponije u Finskoj. Ovo selo se nalazi na kraju Arktičkog kruga gde polarna noć traje skoro mesec dana od sredine decembra do početka januara. Ako dodamo u prilog da zbog pojave polarne svetlosti koja noću spektrom svetlosnih snopova duginih boja predstavlja veličanstven fenomen na planeti sasvim možemo biti sigurni zašto je baš Laponija sedište jednog od najomiljenijih dedica na planeti.
Laponija je u vreme zime jedna od najpolularnijh destinacija koju poseti preko 500.000 turista godišnje, a jedan od razloga je i što je poznato finsko udruženje arhitekata Arrak Group projektovalo celo selo Deda Mraza tako da je bajka postala stvarnost.
Preteče Deda Mraza
Odin
Nordijsko i gernansko vrhunsko božanstvo koje je opevano u nordijskim pesmama uzelo učešće u kreiranju lika Deda Mraza. Odin bog smrti, mudrosti i čaranja često je u skandinavskoj poeziji, nazivan i opisnim imenima „Síðgrani“, „Síðskeggr“, „Langbarðr“ koja u prevodu znače „Dugobradi“. Kod Germana je Odin spominjan kako predvodi veliku grupu lovaca kroz nebo tokom germanskog praznika Jola. Dve knjige sa Islanda Poetske Ede iz 13 veka kao i Prozne Ede iz kojih je prva nastala govore o legendama koje se i dan danas usmenom tradicijom prepričavaju o tome kako Odin jaše osmonogog konja po imenu Sleipnir koji može da preskoči velike razdaljine, što služi kao poređenje sa Deda Mrazovim irvasima koji vuku njegove sanke prepune darova.
Običaji su nalagali da deca ostavljaju svoje čizme kod dimnjaka, da ih napune šargarepama, slamom i šećerom tj. hranom za Slepnira. Odin bi potom nagradio velikodušnost te dece zamenivši hranu za Slepnira poklonima ili slatkišima. Kao takav ovaj običaj je preživeo i dan danas, naročito u severnoj i zapadnoj Evropi, a posle prihvatanja hrišćanstva i postao je povezan sa svetim Nikolom. U pismu koje Deda Mraz šalje deci širom sveta najavljujući im svoj dolazak, on od dece traži da mu ostave i šargarepu za irvasa Rudolfa. Ovaj običaj je došao u SAD kroz holandsku koloniju Novi Amsterdam pre britanskog osvajanja u 17. veku u evoluirao je u kačenje čarapa na kamin.
Najkarakterističniji od običaja paganskih Germana koji je opstao do danas danas je ukrašena novogodišnja jelka. U germanskoj tradiciji tako je vekovima postojao običaj da roditelji deci za dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiše govoreći im da im je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj preneo se postepeno i na Božić, u vreme kada se kiti jelka.
Sveti Nikola
Verovanje koje se prožima vekovima je da je lik Deda Mraza rađen po uzoru na Svetog Nikolu svetitelja koji je pored toga što je zaštitnik putnika bio poznat i kao zaštitinik dece. Koliko je bio naklonjen deci govri i i legenda kako je spasio tri devojčice od prostituisanja tako što im je ubacivao kroz prozor vreću sa zlatnicima. Kao dobročinitelj Sveti Nikola je tokom svog života svoje bogatstvo razdelio siromašnima, i krenuo po svetu da širi veru, pravdu, milosrđe… Donosivši mir, utehu u domove ljudi tadašnjeg vremena jedna od mnogih legendi govori o tome da je darivajući ljude novcem krišom stavljajući im ga u džepove.
Priča o dobročinstvu se nastavlja o tome kako je pomogao siromašnom plemiću, koji nije imao za miraz svoje tri ćerke tako što je sa odžaka bacio tri vreće zlata. Tokom vekova, priča se menjala, tako da je u jednoj verziji Nikola ubacio vreću sa zlatnicima kroz dimnjak koji su upali u čarape koje su se sušile.
U Holandiji i Belgiji Sveti Nikola (Sinterklaas) ima pomoćnike koji se zovu Crni Petar (Zwarte Pie) – na holandskom ili Père Fouettard – na francuskom). Tradicija o svetom Nikoli ima paralela sa germanskom mitologijom i nordijskim bogom Odinom a to uključuje bradu, šešir i koplje (danas štap) i torbu koju drže njegove sluge da uhvate nestašnu decu. Sveti Nikola jaše belog konja kao i Odin Sleipnira koji može da leti kroz vazduh. Pisma od slatkiša koje Crni Petar daje deci asociraju na Odinovo stvaranje runskih slova. Pesme koje se recituju tokom proslave i pesme koje pevaju deci su posvećene Odinu kao bogu poezije. Crni Petar ima sličan odnos prema holandskom Svetom Nikoli kao i američki vilenjaci prema Deda Mrazu. Prema predanju, Sveti Nikola ima svoje Crne Petre za svaki zadatak: postoje Crni Petri koji navode brod od Španije do Holandije kao i oni koji se penju na krovove i spuštaju poklone kroz dimnjak. Crni Petar prikazan je sa crnim licem kako drži alate za čišćenje dimnjaka (platnenu torbu i granu breze). Na slici holandskog slikara Jana Stena „Praznik svetog Nikole“, odrasle osobe i mala deca gledaju na dimnjak sa nevericom, dok se druga deca igraju sa svojim igračkama.
Posle objavljivanja poeme anonimnog autora „Posete od svetog Nikole“ (danas poznatija kao „Noć pre Božića“) u mestu Troj u državi Njujork 23. decembra 1823. godine neke moderne ideje su naizgled postale kanonske. Sveti Nikola je opisan kao „bucmast i debeo, pravi veseli stari vilenjak“ sa „malim okruglim stomakom“ koji se „trese kao puna zdela želea kada se smeje“. Mnogi od Deda Mrazovih modernih atributa su ustanovljeni u ovoj pesmi, kao što su kao vožnja na sankama koje sleću na krovove, ulazak kroz dimnjak i puna torba igračaka.
Starac Mraz i Božić Bata
Kod Slovena legende se vezuju za Deda Mraza kao zlog čarobnjaka starca Mraza koji je imao moć da zaledi ljudska bića. Otimao je decu i odvodio ih u svom džinovskom džaku. Za njihov otkup od roditelja je tražio da mu daju poklone. Tokom vremena pod uticajem hrišćanstva, lik Deda Mraza je izmenjen, tako da je on postao ljubazan i počinje da daje poklone deci. Od 19. veka legende o njemu su oblikovali i književni uticaji. Oblikovan je od vilenjaka u ono kako izgleda danas zajedno sa Snjeguročkom likom iz bajki ruskog pisca Aleksandra Ostrovskog koje su u tom pogledu imala veliki uticaj.
U Srbiji, sve do kraja drugog svetskog rata, deci je poklone donosio Božić Bata. Pojava Deda Mraza vezuje se za period druge polovine dvadesetog veka kada je nametnut kao sekularni lik. U zadnje vreme Božić Bata kao sinonim za Deda Mraza postaje sve popularniji i kao zasebna ličnost koja postoji uporedo sa Deda Mrazom (slično kao Božiček u Sloveniji). Predstave Božić Bate u priličnoj meri liče na deda Mraza. Predstavljen je u narodoj nošnji sa područja Šumadije sa čakširama, dok na nogama nosi opanke, vunene čarape, sa prepoznatljivim motivima pirotskih šara. Na ramenu nosi platneni džak prepun raznih poklona: drvenih igračaka, pletenih prsluka, vunenih kapa, rukavica…
Hiper-potrošačka kultura je uticala da se lik Deda Mraza prihvati u nehrišćanskim kulturama na globalnom nivou. Deca širom sveta pišu pisma sa dugim spiskom želja potvrđujući da su ih primerenim ponašanjem zaslužila. Deda Mraz je važna figura u odrastanju deteta. Fantastične priče govore o lepoti darivanja, milosrđu kao i dobroti koja zaslužuje da bude nagrađena. Deda Mraz podstiče kognitivni razvoj deteta, učeći decu da razvijaju maštu, a i inspiriše dete na pisanje pisma, podstičiću ga na jasno izražavanje želja. Izmišljena bića posebno su važna u razvoju dece između treće i pete godine, a kada napune sedam godina deca sama prestaju da veruju u Deda Mraza. Često se pretvaraju da on postoji, jer uživaju poklonima i čaroliji koja ide uz verovanje.
P. Marković / Pasaž
